Vasi stihovi

Da li vam se nekad desi da pisete stihove? vasi prijatelji pisu li oni ?Ne vezano za to da li su ljubavni, dramaticni ili bilo kakvi napisite i naravno da kometarisemo

To mnogo manje boli





Zasto me misli iz proslosti zovu i nedaju mira,
i zasto ovo sunce ne lici na ono kao nekada,
zasto me i ova rana i suza drugacije boli,
i zasto je sve prolazno osim kad se neko voli?

Kada bi samo odgovor znala, manje bi bolelo,
jutra bi mi bila mozda lepsa, a i noci ne tako duge,
mozda bi tada i ovo bolno srce drugacije volelo,
i ove oci uplakane bi mozda zracile mnogo manje tuge.

Ali odgovora nema, samo svitanja novih i boli,
samo jos jedna slutnja, da jedno sutra opet postoji,
da glad i zedj ce zameniti sve ove rane i boli u dusi,
jer to manje boli, to manje gusi i sa tim se lakse zivi.



Veca

KAD SUZA KRENE


Na usnama tvojim stoje toliko reci,
dok oci tvoje sapcu tiho,
da rane tvoje niko nece da izleci,
i da te nikad vise voleti nece niko.

Znam, voleli smo se, a to nismo znali,
znam da nam se srca rastala nisu,
i dok su kucala da su svi satovi stali,
osim suze ove, sto me jos na nas seca.

I neka, neka tece, pece i nek seca,
neka i vetrovi sve ove moje misli nose,
jer kad ljubav nestane, ona postaje uvek veca,
kao i kapi kise u moru, kao odsjaj jutarnje rose.

Veca Z.

Izgubljena u snu


I evo sada sedim tu
Opijena monotonijom
I dizem casu ovom zlu
Patosu dubokog zivotnog sna.

Hodam u snu, ovu zemlju gazim
Smucene strele moji su putokazi.
Zamrsene strune zivota brojim,
izgubljeni putnik, pred vratima stojim.



I ruka mi hita ka izlazu tom
Drhtavi strah obuzima me,
hitram i zudim da otvorim put
izlaz iz ove sumorne tame.


Drzim tu bravu otvaram tok
Ali izlaza nema, ostajem rob
Kljuc od izlaza ne posedujem ja
Monotonija ostaje osnova sna.


I vrata polako gube se u tami.
Ostajemo tugo opet mi sami
Na dozivotnu robiju osudjena sam
Patriota zarobljenistva postala sam.


Veca Z.

KUCNUO JE CAS


Pogledaj zivot sta nas ceka,
Pogledaj sebe, kratka si veka.
Kuda nas vode staze ove,
Kuda da podjem kroz burno more.

Cas se osvane zracak srece,
A ja se nadam, nece pa nece.
Al’ evo je opet ta prokleta tuga,
zasto me prati ko smrtna duga.

Ustajem stalno s’ nadom se budim,
Ustajem, gledam, hocu da poludim.
Pa dokle Boze da cekam na spas?
Ne mogu vise kucnuo je cas.

Telo se raspada a dusa bledi,
Oci mi umorne a srce gledi.
Zudi za srecom pokraj nove zore,
Pocrnece I ovo obolelo more.

I evo sada bez imalo elana
Umirem polako hvata me tama
Telo mi drhti strah me hvata
Bojim se smrti i ledenog daha.

Ali veru ne gubim nada mi se budi,
Da odpocnem novo, za zivotom zudim
Ko zna sta me sada s’one strane ceka
Moza je to sreca, i radost do veka.



I mrak se blizi a ja moram poci
U novi pohod evo cas ce doci
Satne kazaljke otkucavaju vreme
Oci mi se sklapaju kraj je za meine.

Veca Z.

put srca put hilandara



Svaki se srbin jednom bogu moli,
jednu zenu ljubi ko najveci dar.
I svaki srbin makar jednom u zivotu poseti Hilandar.
Srce ga nagoni da tim putem gazi,
jer samo na tom drumu su njegove vere putokazi.


Dodir hriscanstava na Atosu od stena i kamenja,
tu su srpska bozanstava i sveta znamenja.
Gde se zvuk liturgije u pljusak talasa prelama,
i nema srca da osta nepogodjeno Gospodovim strelama.


Jeste tudja zemlja al' je nas hram,
na tom putu srca covek nije sam.
Kazem hram a nikako dvor,
na pitanje hriscanstva Hilandar je odgovor.

Vetza

par stihova mojih drugara )


Rec ti cujem u sliku gledam,
figuru tvoju iz zagraljaja ne dam.
Lik tvoj neprestyano odaje svetlost,
zrak po zrak dolaze vedrina i smelost.

Kap po kap smenjuju se suze tuge i srece ,
tockovi nose moj tocak sto pokrece.
Osecam bol i cuju se krici,
samoca je tu po staroj navici,
a ples se nastavlja na bakarnoj zici.

Samo jedna ruka nudi izbavljenje,
mozda je za tu ruku ta pomoc otudjenje.
U mrezi obmane ruka u ruci,
jauci bola i radosni zvuci.
Jezgro topline nesmanjeno sja,
kreni nekim putem put njega cu i ja.

moj drugar Alex

Cestitke od mene,
samo nastavi da pises,
svaka cast!!!!!!!

mila super su ti ovi stihovi,

i ja mislim da su samo pojedine
osobe u stanju da napisu tako nesto lijepo...

nastavi da pises..
ja ne bih znala da napisem tako nesto,
ali obozavam da citam...

Lagao si me


Zaboravi na sve sto je medj' nama bilo,
osudjujes me , i bezis bes srama
krijes u sebi neki bol, ili strah davnina
osta o je samo prazan trag medj nama.



Lazes me u oci, kad kazes" nisam ljut na tebe"
lazes me i cutis, krijes se od sebe.
Lagao si dobro da drugarstvo voli
lagao si, a sad me to boli.



Hvala ti na svemu sto pokaza lice,
verovati necu,reci mi "kukavice"!
Jesam, i priznajem
ostacu skrivena
slomljena osudom lazju potucena.



Necu da se secam tvoga lika vise,
zaboravi me prodji, ne okreci se vise.
Ne okreci se nikad, i da umirem ovoga trena,
pustime da venem, razocarenjem slomljena.



Necu da verujem vise ni tebi ni njemu
mislila sam da drugarstvo ipak tebi znaci.
brisem te iz misli iz secanja onih
optimizmom punim snagu da iz mene zraci.

Vetza

Bez kapi zivota

Urlanja, krici iz proslosti zovu
U buducnost se prozimaju, vidim ih sve
Prolazni lik smucene tame
Ubija pogledom, baca u beg.

Obicna figura neke vise sile
Prozimanjem kroz zivot vapi za let,
Puza kroz trnje nocne crne svile
Krvavim rukama jauce uz smeh.

Optimizam pociva u miru davnina
izbledeo divljacki prastari greh,
nad pustinjom Sinaja preminuvsi tiho,
u suzama umirem, ne oplakujem greh.

Prokleta od rodjenja da se kroz zivot borim,
osudom krstena od detinjstva ranog,
stranac na zemlji brujim bez cilja,
lutam i hodim ubijam elanom.

Pusti me da tonem mozda ce i proci,
kada mi preko glave ovo sve predje,
tada cu i otici nepoznatim putem ,
lutacu, koracati neznajuci za sebe.

Da li je to obicna, suva monotonija zivota
ili dobrota zaista duboko postoji,
potucena obmanom ne verujem nikome,
zasto ja zivim gde su moji snovi?

Zabranili mi da sanjarim, i mastam o tome
oci mi iskopase kandze zabijene,
ostadoh bez ocijeg vida, presekoh i vene
lavez bola i tuge prosuo se iz mene.


Vristim od bola i od muke zive,
vristim i urlam ranama zavijena,
osecam samo mantavicu blagu,
padam u prah, u pesak potucena.

Rane ove nosim i kroz zivot lutam,
i za mene vise izlaz ne postoji,
umrecu polako evo svake noci.
gledacu u zvezde i sanjati o smrti.

I vreme je doslo, rane otvorene
u prasljavoj pustinji jos jedan jauk pustam.
osecam polako taj drhtaj smrti dah
osecam i umirem blago zadovoljna.

gde je nestao trag?


na distanci raspada obitava mir
prosiren vidik oslepljuje pogled
mlitave reci ubijaju raspolozenje
pogresan potez sah mat.

igrac na poziciji smerno stoji
nesigurnost uzburkana prevladava ga
u nepoznatom pravcu pogresno zbori
slabasne reci nestaju u prah.

ljudska sujeta progranja kroz zivot
kandzama crnim grebu za beg
zaroboljenistvo zivota gori po povrsini
gori i dalje ne uspevas za beg.