Душан Силни

Цар Душан Силни

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308 - 20. децембар 1355). Српски краљ 1331-1345. и први српски цар 1346-1355. Син краља Стефана Дечанског.

Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе.

Први успеси краља Стефана Душана

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску.Увидевши да је Византијска Империја трула,Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Повеља Хиландару

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.

Цар Душан и Хиландар

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

Освајање Епира и Тесалије

Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију,а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува,већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату,коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани,али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.

Поход против Босне

Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину изнеђу Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.

Турци Османлије на Балкану

Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.

Капетан Хришћанства

Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар(благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве.У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за Свето Римско-Немачког цара,који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао "краљем", што се Душану није много свидело) ,да цара и његову породицу преведу у унијатску веру,јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара,посебно од уграског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога,а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна.Папини посланици су стигли у лето 1355 године у Скоље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у поврaтку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према "шизматицима".

Смрт

Саркофаг цара Душана у цркви Светог Марка у Београду

Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању, можданом удару и чак епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају.

Законодавна делатност Стефана Душана

Душанов законик је донет у Скопљу 21. маја 1349. године. Има 135 чланова, али је пет година касније допуњен са још 66 чланова тако да укупно има 201 члан. Законодавац је желео да реши најактуелнија питања у целој држави. Првих 38 чланова се односило на Српску цркву. Црквено право је такође било регулисано Номоканонoм светога Саве и Синтагми Матије Властара. Oд 39-62 члана се утврђују права и обавезе властеле. Судије су биле дужне да суде по закону, а не да суде по страху од цара.

Лазар Хребељановић

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору.

Кнез Лазар као најмоћнији владар у Рашкој

Унутрашњи сукоби и деобе створили су кризу српске државе. Са нестанком царства, после изненадне смрти Душана Немањића, а потом и Цара Уроша (1355-1371), многи крупни и ситни феудалци, српска властела или „великаши“ - како их памти народно предање угрозили су јединство српских земаља. О српским поделама јасно говори и византијски цар Јован Кантакузин следећим речима:

„И на хиљаду страна растурени почеше међусобно гложење.“

Слика распада јасно се оцртавала, а изгледала је овако:
Западна Македонија (Краљ Марко, син и наследник оца Вукашина и турски вазал после 1371. године)
Источна Македонија (Константин и Јован Драгаш - исто као турски вазали после 1371. године)
Западна Србија : Жупан Никола Алтомановић
Зета (Балшићи)
Косово (Вук Бранковић)
Морава (Кнез Лазар Хребељановић)

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе...“ Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легимитет.

Кнез Лазар и борбе са Турцима

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда“, - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу “.

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...“.

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Сахрана кнеза Лазара

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1391/1392. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.