Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења:

Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења су дуго времена биле дио велике римске империје. Стари народи који су насељавали Балканско полуострво (Илири, Трачани и Келти), прије доласка римских освајача живјели су племенским животом. Илири су били најбројнији и насељавали су највећи дио полуострва. Покушаји да створе јачу државну организацију неће успјети (Теута нпр.). На јадранским острвима ће бити више грчких трговачких колонија и преко њих ће се ширити утицај високе грчке културе према унутрашњости полуострва. Римско освајање унутрашњости Балкана ће бити окончана тек у 1. вијеку послије Христа. Након тога ови народи ће бити изложени дугом процесу романизације. У касној антици они су били углавном романизовани, а и хришћанство је однијело побједу над паганством.

Године 395. римски цар Теодосије I дијели Царство на Источно и Западно. Граница између источног и западног дијела ишла је ријекама Савом и Дрином, а затим се спуштала према Скадарском језеру. Ова граница ће се након пропасти Западног римског царства (Источно римско царство ће опстати још готово хиљаду година), услијед продора разних народа на римску територију, и даље рефлектовати, првенствено као културна граница између европског истока и запада. Српски народ населивши се на територије с обе стране границе (на терену симболичне, али у очима онодобних и садашњих великих сила стварне), наћи ће се распет између европског истока и запада, на правој историјској вјетрометини.

Словени у старој постојбини:

Стара словенска постојбина налазила се на просторима истока Европе. Приближне границе насељености Словенима су биле: око ријеке Одре до средњег тока Волге, од Балтичког мора до Карпата и средњих токова ријека Буга, Дњепра и Дона. У својој старој постојбини Словени живе у родовској заједници. Јужнији Словени (ближе Црнога мора), због додира са развијенијом грчком-римском цивилизацијом, ће полако напуштати начин живота у родовској заједници. Са сточарског и ловачког начина живота постепено прелазе на земљораднички. У науци се наводе различити разлози словенских сеоба. Највјероватнији је тај да су Словени били приморани на расељавања повучени великом сеобом народа и хунским нападима. Сеоба Словена је био дуготрајан процес, много дужи него што се сматрало у традиционалној науци. Срби су највјероватније насељавали западније крајеве словенске прапостојбине.

Насељавање Словена на Балканско полуострво:

Словенско насељавање Балканског полуострва отпочиње у VI веку пљачкашким упадима у Византију Словена насељених на левој обали Дунава,а окончао се у првој половини VII века доласком Хрвата и Срба и трајњим насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво.Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем VIII и почетком IX века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.

Долазак Срба на Балканско полуострво:

Старија историографија је узимала, као поуздане, податке које је написао византијски цар Константин Порфирогенит о досељењу Срба на Балканско полуострво. По њему Срби су у 7. вијеку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију.

Српске земље пре Немањића :

Података о првим вековима боравка Срба и уопште Словена на Балканском полуострву готово и да нема.Средином IX века Срби предвођени Властимиром(око 850.-862.) и многобожачким елементом у народу подижу побуну против Византије и стичу самосталност.На нову српску државу одмах су ударили Бугари,али их Срби предвођени прво Властимиром,а касније и његовим синовима Мутимиром(862.-891.),Стројимиром и Гојником побеђују у два рата.Током Мутимирове владавине Срби званично примају хришћанство између 870. и 874.године.Мутимира наслеђује Петар Гојниковић(892.-917.),чији вазал обласни кнез Захумља Михајло Вишевић покушава почетком X века да прошири српске земље на Апенинско полуострво.У првој половини X века врховни српски архонти покушавају да очувају своју самосталност у борбама Бугара и Византије око превласти на полуострву.Бугарски цар Симеон Велики осваја цело Балканско полуострво,заузевши 924.године и српске земље.После његове смрти Часлав Клонимировић 931.године поново обнавља јединствену српску државу која нестаје његовом погибијом у сукобу са Мађарима око 960.године.

...Ново средиште српске независности крајем X и током XI века постаје Зета,под Јованом Владимиром(око 995.-1015.) који је био Самуилов(976.-1014.) зет и вазал,а потом и под Стефаном Војиславом(1038.-1050.).Војиславов наследник Михајло(1050.-1081.) уздиже Зету на ранг краљевине и она 1077.године постаје прва српска краљевина.После смрти Михајловог сина Константина Бодина(1081.-1101.) у Зети настају сукоби око власти у које се укључују и краљеви вазали рашки велики жупани.Сав терет борбе са Византијом у XII веку преузимају рашки велики жупани који средином XII века преузимају примат међу српским земљама на истоку.Као последица династичких борби међу великим жупанима на престо 1162.године на власт долази најстарији Немањин брат Тихомир чиме почиње ера Немањића у српској историји.

Етногенеза

Модерна српска нација је складна мешавина старобалканских етноса и Словена (Константин Јиричек – "Историја Срба"). Вероватно је да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Ивић – "Српски народ и његов језик"). Срби су, могуће је, пореклом Илири колико и Словени. Прва фаза етногенезе српског народа, односно стапање ове две групе, догодила се у вековима непосредно после досељења Словена на Балкан. Друга, интезивнија и масовнија фаза, последица је миграција, непосредно пре, за време и после Турског освајања Западног Балкана (Сима Ћирковић - "Срби у средњем веку"). Тамна коса, насупрот светлој код других Словена, елементи народне ношње и обичаји, посебно у динарском планинском појасу, трагови су и знаци тог мешања старобалканских етноса и Словена. Овај процес асимилације није карактеристичан само за Србе већ и за готово све народе на Балкану (Хрвати у динарском појасу, Бугари, Македонци, Албанци,Мађари, Румуни итд.) и у Европи (староримски филозоф Сенека - "Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накаљемљено. Једни су одлазили, а други долазили").

На подручју, које се готово потпуно поклапа са средњевековном Рашком, у праисторији је живело илирско племе Аутаријати по којима су добили име планина и река Тара. Словенски преци данашњих Срба били су економски и културно супериорни, живели су у плодним долинама, родовска и племенска елита која ће касније дати краљевске и великашке породице и црквене јерархе, била је из њихових редова. Због тога је превладао словенски језик који ће у модерна времена постати, као и другде у Европи, обележје идентитета. Међутим, крајеви насељени Србима пуни су топонима који сведоче о постојању балканско-романске компоненете српске нације: у Рашкој су то планине Тара, Дурмитор, Стари Влах, реке Тара, Ибар, Дрина, планина Романија у Босни источно од Сарајева, река Неретва и планина Вележ у Херцеговини, планина Румија изнад Бара, планина, река и језеро Власина на граници Србије и Бугарске. У презименима се препознаје порекло предака: Дракуловић-Дракулић (од Дракул), Крачуновић-Крачунковић (од Крачун - на румунском Божић), Радуловић (од Радул). Наравно, и словенски топоними и корени презимена изузетно су бројни: Бистрица, Морава, Топлица, Морача, Шумадија, Дреница, Косово, Слатина, Пожега, Рудник ; Ковачевић, Властимировић, Црнојевић-Црњански, Вучковић-Вукојевић, итд.

Србија у средњем веку :

Том приликом имамо ситуацију, да ова скупина људи, нема свог владара нити изграђену вишу класу, која би одржавала ову скупину људи на окупу. Први познати вођа Јужних Словена се јавља тек у VII веку. И њега страни извори називају именом Кувер. Међутим, његов утицај је био веома ограничен. Треба напоменути да је у том периоду, међу овим Словенима постојао орган који је могао да доноси неке политичке одлуке. То бисмо ми данас назвали скупштином. Пошто је његова организација била слична данашњим модерним демократским системима. Али то није било довољно да би се сачувала хомогеност народа. Тако да имамо ситуацију да се већ у VIII веку јавља први познати српски владар тј. кнез Вишеслав.

....Срби су, поред Хрвата, једини донели своје име из прапостојбине, док су остали јужни Словени своја имена добијали по географским појмовима области које су насељавали. Тако имамо случај да су Македонци добили име по називу некадашње грчке државе, Дукљани (садашњи Црногорци) по римском граду итд. Можда би се и Србија етнички разградила да се није појавио Стефан Немања. Његовим доласком Србија почиње да ствара своју историју. Немањини наследници ће створити државу на Балкану, која је постала краљевина 1217 године, под владавином Немањиног средњег сина Стефана Првовенчаног Немањића, а 1346 године и царевина под владавином Стефана Душана Силног, потомка Немањиног. Последњи потомак Немањин је цар Урош Нејаки, уједно и последњи српски цар. Немања и његови потомци су водили Србију кроз XII, XIII и XIV век..

Србија под Отоманским царством :

Након смрти цара Уроша долази да разградње српске државе на мање кнежевине. Једини који је покушао да врати Србији стару славу је кнез Лазар Хребељановић. Можда би и успео да на Балкан нису стигли Турци Османлије. Главна битка се одиграла на Косову пољу 1389. године у којој је погинуо кнез Лазар. Историјски извори не дају податак ко је победио у тој бици, али обзиром да Србија није имала више чиме да се брани, прихвата османлијску власт. Од тада па све до 1459. године Србијом владају деспоти. Те године Србија губи самосталност и све до 1804. године до појаве Карађорђа Србија није постојала.

Краљевина Србија :

Србију у потпуности ослобађа од Турака кнез Михаило Обреновић, син кнеза Милоша Великог 1867. године. Кнежевина Србија постаје међународно призната независна држава одлукама Берлинског конгреса 1878. године, у новим границама које су укључивале проширење у Јужном Поморављу. Србија постаје краљевина под Миланом Обреновићем 1882. године. Велики удео у успесима српске политике, тог периода, има Никола Пашић, председник Владе Краљевине Србије.

Краљевина Југославија :

Још током Првог светског рата, Нишком декларацијом из 1914. године, Србија као свој ратни циљ одређује "ослобођење и уједињење у једну државу свих јужнословенских народа на Балканском полуострву". Сходно оваквој одлуци тадашње Скупштине Србије, српска војска током 1917. и 1918. године ослобађа од Аустро-Угарске окупације територију читаве касније Југославије, а 1. децембра 1918. у Београду бива проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца ("троједног народа") на челу са српском династијом Карађорђевић. Краљевина СХС је 1929. године преименована у Краљевину Југославију која је трајала до Другог светског рата и њеног комадања на окупационе зоне и квислиншке државице.

Социјалистичка Федеративна Република Југославија :

На другом заседању АВНОЈа 1943. године забрањен је повратак у земљу династији Карађорђевића, а Југославија бива проглашена за републику под називом Демократска Федеративна Југославија. Овај назив убрзо (1946.) бива промењен у Федеративна Народна Република Југославија, а Србија постаје једна од пет федералних Народних Република. Уставом Југославије од 1963. године држава мења назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и добија своју шесту федеративну републику - Босну и Херцеговину. Током крвавих ратова и распада СФРЈ, 1992. године Србија остаје у федерацији са једином преосталом федералном републиком - Црном Гором и заједно 27. априлa 1992. проглашавају Савезну Републику Југославију. Савезна Република Југославија, као федерација између Србије и Црне Горе је опстала до 2003. године када су републике чланице донеле одлуку о редефинисању својих односа и укидању назива Југославија основавши нову заједницу под називом - Државна Заједница Србија и Црна Гора.