На Гази-Местану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама.
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем

Милан Ракић - Искрена песма

О, склопи усне, не говори, ћути
Остави мисли нек' се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величанством природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти ћеш знати шта у мени бива –
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути!
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвећу жути
И тама пада врх заспалих њива.

Симонидо

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнут руком није смео
ни отмено ти лице, нити уста,
ни златну круну, ни краљевски вео
под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
у искићеном мозаик оделу
док мирно сносиш судбу твоју грубу,
гледам те тужну, свечану, и бледу;

и као звезде угашене, које
човеку ипак шаљу светлост своју,
и човек види сјај, облик, и боју
далеких звезда што већ не постоје,

тако на мене, са мрачнога зида,
на почађалој и старинској плочи,
сијају сада, тужна Симонидо,-
твоје већ давно ископане очи!