ПЕСМА ЗА ДЕЦУ ПОГИНУЛИХ БОРАЦА У ОТАЏБИНСКОМ РАТУ 1991-95

Мој тата још се не враћа из рата.

На питања моја, моја мама брат и сека
ђедо и бака, кроз сузе се смију.

Мора да од мене нешто тајновито крију.
Бојанов и Јованов, Јеленин и Маријанин
Савин и Стојшин татице долазе -
пуне им руке милошта чаура празних бајних.

А мој тата не може кући доћи мама каже
до краја рата, јер границу српску чува.

Тај положај се уистину не пушта лако
кажем моја драга бако.

Још сам мали ни 4 немам, не сећам се тата
не знам га по лику, али зато имам слику
да га одмах познам чима га угелдам на видику.

Ђедо каже да смо исти ја и тата, пави борци
првоборци, мушкарчине, српске јуначине.

Ја се дичим што му сличим.

Ако ми се тата не врати до краја рата
пожурићу да одрастем. До татице тако најбрже
ћу стићи, јер ћу и сам на границу ићи.

Ипак најбоље би било на јави, када би ми се снило
да и мој тата као Јованов и Бојанов, Савин и Стојшин
у кућу бане, и прије краја рата.

Не тражим милошта. нека дође руку.
Не треба ми штошта али мио треба пар
руку мазних и то је све. Да ме само једном
ТАТИНЕ РУКЕ ОБГРЛЕ!

Пис. лета господњег 1994. у дечијем одмаралишту у Карину, где је био Дом за децу погинулих српских бораца...