Крвава Бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
ћета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са сколског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

Стрепња

Не, немој ми прићи.
Хоћу издалека
да волим и желим твоја ока два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи.
Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи
Нашта то и чему?
Издалека само све ко звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек ми не приђу ока твоја два.

По Растанку

Реци ми сад, када већ прошло све је
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи, -
реци, да л' те је моја срећа болела,
некад,кад сам те много,
много волела?

Реци ми сад, кад ме не волиш више,
кад ти се прошлој руга нова срећа;
и кад се дана који некад бише

душа ти само, кад ме видиш, сећа -

Реци,да л' те је моја радост болела
једном, кад нисам више
тебе волела?

Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре,
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који беше драг,
па иза свега што си ми рек'о
каткад сурово, каткад меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би реци мог'о
онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о,
била је лаж.

Свећа која вечно гори

Пролеће се рађало сувише полако
стидљиво је куцало људима на врата
будило је бојажљиво и онако млако
уплашене људе од дугог' рата.

Желео сам тога јутра да упалим свећу
ка цркви сам пошао крај малога моста
с' пролећем сам живима палио за срећу
поготово у време Васкршњег поста.

Погледах пред црквом младића да клечи
стајао је на травњаку по јутарњој роси
као метак ме погодише једва чујне речи
и млађана рука како срамно проси.

Отишли смо обојица до најближег кафића
замолих га да ми исприча своје јади
наручио успут два жестока пића
питајући младића зашто он то ради.

Запамтите, рече ми, рат је неком брат
неко се у њему и обогати
а мени ко маљем сам сломи врат
породицу целу ми као куга смлати.

Од свих мојих, једино још ја гледам
и ако је рат и мене ставио на муке
па онако жилав, још се лако не дам
није важно што немам, део своје руке.

Руку сам дао, тако ми се чини,
нисам последњи, а нисам ни први
мојој верној и драгој нам отаџбини
јер за њу се проливало много крви.

Осетих из приче, младић се поноси
што у својој домовини може још без страха
да понизно пред црквом за свој живот проси
и да од срамоте остаје без даха...

У цркви упалих свећу и за њега
за просјака, али за мене великог јунака
за младића кога живот стеже као стега
и осетих при молитви, додирну ме штака.

Он очију пуних суза рече само хвала
као да је моје мисли читао и знао
за мене је ова пажња сасвим мала
а за њега као да сам му, не знам шта све дао.